Зоран Зечевић: Варошка световна српска основна школа у Бернама 

Зоран Зечевић:   ''Варошка основна школа''

Развој основног школства у Беранама датира двадесет година доцније по формирању варошког насеља. Најстарија четвороразредна  „Иптидајија“ отворена је најприје у Харемима а потом у вароши за потребе образовања турске и муслиманске ђеце, а похађала су је  и православна ђеце трговаца и занатлија. Записи хроничара из 1890. године помињу почетак рада „Руждије“, ранг осмогодишње школе, у двије зграде намијењене школству подигнуте на локалитету данашње Гимназије.

Са доласком православног живља у Беране и њиховог сталног увећавања настала је потреба за формирањем и подизањем световне православне школе у вароши, чија изградња је започела априла 1882. доброволним прилозима њених досељеника као и помоћи из осталих крајева Црне Горе и Херцеговине. Школа је саграђена и почела са радом седам година касније, а налазила се у близини турских школа. Била је то пространа двоспратна грађевина са великим школским двориштем. Осим ове, коришћена је и једна мања кућа  која је касније постала власништво породице попа Драгише Поповића. Непосредно пред Први балкански рат 1912. године, Турци су запалили већу зграду школе, док је мања преживјела бурну историју и коначно порушена приликом реновирања гимназије са околином.

Прве школске 1889/1890. године, која се сматра почетком рада варошке световне српске школе, постојала су три разреда са двадесетак ученика међу којима и четири ученице. Први учитељ је био Сава Лазовић из Београда, свршени ученик тамошње учитељске школе без положеног испита зрелости, којег је наредне године замијенио Долачанин Миљан Вељић, са свега два разреда основне школе, иначе први учитељ из Берана у овој установи све до школске 1898/1900. године. Тада за учитеља и управитеља долази Милан попа Максима Поповић са потпуно завршеном Богословско-учитељском школом у Призрену, који ће ову дужност вршити непрекидно до пензионисања,  јуна 1936. године. Међу бројним учитељима/цама не треба заборавити једну од првих ученица касније и прву беранску учитељицу Даринку Живановић удату Чукић.

Основна скола Беране

Интересантни су подаци и о финансирању школе. На почетку рада издржавана је од стране родитеља ђака, током 1894-1897. од стране Рашко-призренске епархије, да би 1897. године школу преузела Књажевина Црна Гора.

Световна основна школа у Харемима, предграђу Берана, познатија као „Основна школа са десне обале Лима“ почела је са радом школске 1913/14. године и у потпуности замијенила ранији Мејтеп у чијим је просторијама наставила рад. Њен први учитељ био је Ђукан Лабудовић, а као остали наставници помињу се Бисенија Вуканић, Тома Јоксимовић, Богдан Обрадовић, Аврам Чукић,  Милош Недић, Петар Радуновић, Новак и Марко Јосимовић и Вукајло-Кајо Бабовић.

Током међуратног периода, усљед помањкања школског простора коришћена је кућа у главној улици, изнад чесама (данашњој локацији Суда) чије горње двије просторије су коришћене за учионице, док се у приземљу налазила кафана коју су учитељи користили за канцеларијске потребе.

Ново здање модерне, плански грађене школе, подигнуто је 1923. године на локацији данашњег „Стадиона малих спортова“ у којој је до 1929. била смјештена Учитељска школа. Зграда је коришћена до октобра 1943. када су је, заједно са осталим јавним објектима у вароши, спалили Њемци.

Током првих сто двадесет и девет година постојања  беранске Основне школе „Вароши Берана“ у коју су урачунати учитељи/це  Основне школе „Са десне обале Лима“ из Харема, радила су укупно 64 просвјетна радника од којих 48 учитеља и вјероучитеља и 16 учитељица. Приложени списак  имена  учитеља/ца дат је абецедним редосљедом, састављен на основу документованих података објављених у службеним органима Министарстава просвјете: „Гласу Црногорца“, „Зетском Гласнику“  Књажевине/Краљевине Црне Горе, Зетске Области/Бановине односно „Службеном гласнику“ Краљевине Југославије за период постојања и рада од школске 1889/1890. до 1943. године, када је примијењен нови школски систем основног образовања.

Аџић Халит -вјероучитељ, Арсенијевић Милева, Арсенијевић Миличко, Бабовић Радисав -вјероучитељ, Бабовић Вукајло-Кајо, Бакић М. Милош, Бојичић Ђорђије, Бојовић Јеремија, Бојовић Милун, Цемовић Милан, Цемовић Миливоје, Цемовић Милоња, Чукић Аврам, Чукић Даринка, Чукић Иван, Ћатовић Иљаз -вјероучитељ, Дабетић Милутин, Дабетић Мираш, Девић Вукајло, Добрашиновић Видак, Драговић Новица, Дрешевић Мелила-Малића -вјероучитељица, Ђурашковић Јелена, Грубовић Милосав, Ивановић Даринка, Јочић Мираш -управитељ, Јоксимовић Марко, Јоксимовић Новак, Јоксимовић Тома, Јовановић/Крстић Надежда, Лабудовић Ђукан, Лазовић Сава, Лекић Мило -управитељ, Лекић Павић, Лепосавић Иван, Марсенић Милош, Милићевић Анка, Недић Хрисанта, Недић Љубомир -школски наџорник, Недић Милош, Нерадовић Александар, Обрадовић Богдан, Поповић Јелена, Поповић Лука, Поповић М. Милан -управитељ, Поповић Загорка, Радовић Војин -вјероучитељ, Радуновић Петар, Раичевић Малвина, Ралевић Милош, Рамусовић Афис -вјероучитељ, Саичић Анђа, Симић Филипина, Софтић Рашид-вјероучитељ, Шаровић Станица, Томашевић Радомир, Вељић Миљан, Вешовић Ирина, Вуканић Бисенија, Зечевић Данојла, Зечевић Љубомир, Зејниловић Ибрахим -вјероучитељ, Зејниловић Мустафа -вјероучитељ.

Прва учитељица: Даринка Д. Чукић
Даринка Д. Живановић, удата Чукић, (Беране 1885 - Београд 1969), прва  је учитељица беранске основне школе. Три прва разреда похађала је у Беранама (1893-1896) код учитеља Миљана Вељића, четврти код Манастира Ђурђеви Ступови (1897), четири разреда Ниже гимназије у Скопљу, пети и шести у Солуну, седми разред Учитељске школе у Скопљу 1903/1904. године.

Током просвјетне каријере службовала је у  Беранама, Горњим селима-Лубнице, Доњој Ржаници, Подгорици, а након Првог балканског рата у Доњој Ржаници, Пећи, Беранама, Ђурђевим Ступовима. Наставила је рад као учитељица у Беранама 1919. до пензионисања 1921. године након чега се преселила у Београд. Била је удата за учитеља Ивана Чукића из Доње Ржанице.

Даринка је баба еминентне филмске и позоришне диве Вере Чукић-Михић која је уступила фотографију са подацима аутору текста на чему јој се свесрдно захваљујемо.

Први учитељ: Поповић Максима Милан (1878- 1945)
Први учитељ беранске Основне школе, са завршеном потпуном учитељском школом, је Милан Поповић. Био је управитељ, школски наџорник у два мандата, национални радник, ратник четири рата, посланик Подгоричке скупштине( Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори), делегат и записничар Среске народне скупштине јула 1914. године, одборник  Одбора ослобођења јула 1941. године,  народни трибун, грађански политичар-првак Демократске странке,  хонорарни учитељ на раду у Гимназији и Учитељској школи.

Милан Максима Поповић је рођен 25. маја 1878. године у Лушцу код Берана, од оца свештеника Максима Поповића и мајке Дивне Николетић. Основну школу похађао је код манастира Ђурђеви Ступови, XXI коло Богословско-учитељске школе завршио школске 1897/98. у Призрену,  са одличним успјехом. Просвјетну службу започео је 1. септембра 1898. као учитељ и управитељ Основне школе у Беранама на  дужности коју је обављао све до пензионисања 8. јуна 1937. године.

Због национално-ослободилачког рада хапшен је и затваран у сјеничком затвору прије балканских ратова. Учесник је ратова од 1912-1918.  Почетком Првог балканског рата именован је за члана Војног суда а по ослобођењу Берана за члана Обласног суда.

Први свјетски рат провео је у интернацији, у логору Нађмеђеру. Током међуратног периода обављао је бројне функције:   први  начелник Беранског среза (1918); посланик Велике народне скупштине у Подгорици (1918) и члан делегације која је регенту Александру уручила Резолуцију о уједињењу; одборник Општине. Устаничких дана јула 1941. биран је за делегата и записничара Среске народне скупштине и одборника Одбора ослобођења.

За национално-просвјетитељски рад одликован је: Орденом петог степена Књаза Данила Првог (1907), Орденом Св. Саве петог реда (1923), Орденом Св. Саве четвртог реда (1928. и 1940), Споменицом за рат 1914-18. (1925), Споменицом за ратове 1912-13. (1927), Орденом Југословенске круне  петог степена (1932).

Као експониран монархиста-националиста интерниран је маја 1943. у Италију, а по капитулацији депортован у Њемачку. Након повратка из ропства поново се прикључио четничким јединицама. У одступници, заробљен је од стране припадника Југословенске армије (ЈА) и стријељан на Похорју код Марибора у Словенији, маја 1945. године.

Текст и фото: Зоран Зечевић

Текст преузет из посљедњег броја часописа „Нова Слобода“